SIVO NEBO

SIVO NEBO

Sivo se nebo spustilo,

pritislo svaki krov,

iz njega sijeva munja

i silno orga grom.

Uporno pljušti kiša,

potekle bujice svud,

skakuću zrna grada,

po travi kojekud.

Prevarilo jutro žabu

što živi u panju,

pa izašla na brežuljak,

da prošeta na trenutak.

Sad bujični potok teče,

ne da žabi da se kreće;

korak napred, nazad tri,

ne zna žaba šta se zbi!

Sivo nebo kišu lije,

valjda prestat neumije,

a bujične vode plavne,

nose gnijezdo ševe male.

Nimalo im žao nije,

što sad ševa suze lije,

što je tužna pjesma njena

dok skakuće kraj busenja.

              Autor: Koviljka Bratić