BEZNAĐE
Godine su
učinile svoje
pa se tijelo potrošilo moje,
oboljele kosti i mišići
pa mi život
ni na šta ne liči.
U postelji toploj mojoj,
cijelu noć se nosim s'bolom.
Ruka
moja, nekad jaka,
sad me boli bez prestanka,
ne mogu joj ni trenutak
naći neki
miran kutak.
Noge, nekad krila laka,
sad me bole bez prestanka;
molim zoru da
proviri
pa da uzmem štap svoj krivi.
Težak korak da napravim
staraj slici da se
javim.
Al' ni ona nema volje
da otklanja boli moje.
Noć je grozna, kiša lije,
u prozore vjetar bije
snažan jugo duše nema,
nervozu mi samo sprema.
Zovem dušu majke stare
put do raja da mi kaže,
tamo
svako lijek nađe
kad u rajsko polje sađe.
Autor: Koviljka Bratić
Нема коментара:
Постави коментар