TAMA

TAMA

Tiha noći što si tako tamna,

ne plašiš me, iako sam sama.

Zašto si sakrila sve zvjezdice male,

pa im nedaš noćas da se meni jave.

I ptice si ućutkala male,

pokrila ih ćebetom od tame,

po drveću noćas da ne lete,

da tišinu tvoju ne remete.

Vragolaste vjeverice sive

noćas neće hrastu krasti žire,

ni skakutat sa grane na granu,

prespavaće u trulome panju.

Ni plašljiva srna noćas neće

niz litice moći da se kreće,

jer kroz tamu ne zna naći put

a vreba je krvoločni vuk.

Sjajni mjesec noćas nema sjaja,

tvoja ga je nadjačala tama

pa ne može da pronađe put,

zbog toga je noćas zabrinut i ljut.

                    Autor: Koviljka Bratić

SAMA

SAMA

Noćas mi kišne kapi 

prozorska okna miju,

il' možda pomoć traže

od tame da se skriju?

Vjetar ih rasipa južni,

sa njima razbija zid,

vrapcima skloništa kvasi,

on nema razum ni stid.

O noći tamna, o noći duga

plaše me tvoji udari juga

i zlatne strijele što sijeku tamu

dok jakom gromu prate putanju.

Dok pljusak silan po krovu mlati

veoma sporo prolaze sati,

sa mnom se druže slike sa zida,

u mojoj duši svaka je živa.

Prolazi tako veče i sati,

časovnik stari na zidu mlati,

kazaljke sporo putanjom kruže,

one se barem sa brojkama druže.

                         Autor: Kovilja Bratić