SAMA
Noćas mi kišne kapi
prozorska okna miju,
il' možda pomoć traže
od tame da se skriju?
Vjetar ih rasipa južni,
sa njima razbija zid,
vrapcima skloništa kvasi,
on nema razum ni stid.
O noći tamna, o noći duga
plaše me tvoji udari juga
i zlatne strijele što sijeku tamu
dok jakom gromu prate putanju.
Dok pljusak silan po krovu mlati
veoma sporo prolaze sati,
sa mnom se druže slike sa zida,
u mojoj duši svaka je živa.
Prolazi tako veče i sati,
časovnik stari na zidu mlati,
kazaljke sporo putanjom kruže,
one se barem sa brojkama druže.
Autor: Kovilja Bratić
Нема коментара:
Постави коментар