SAMOĆA
Dan jesenji, osvanula slana,
svi otišli, ja u kući sama,
svud tišina, k'o sve pusto da je
nit' čobana, nit' pas da zalaje,
ni auta kraj kuće da prođe,
da zaplačem, od muke mi dođe.
Zdravlje mi se narušilo jako,
tišina me ubija polako,
još me glava neprestano boli;
kom' da kažem, golubovi moji?
Djeca moja, rasuta po svetu,
navrate mi k'o ptice u letu,
k'o pčelice što lete po cvetu;
Tad mi srce oblije milina,
al' za malo-njih zove daljina!
Autor: Koviljka Bratić
Нема коментара:
Постави коментар